25.06.1956. у Каћу је основан РК Младост, данашњи Југовић Унимет

СЕЛО МАЛО ЗА ЈУГОВИЋ СВЕ БИ ДАЛО

Пре пола века у Kаћу је почела да скакуће рукометна лопта. Из јендека, поред основне школе, преселила се на шљаку иза амбуланте, а онда се отиснула на древни Сигет, на романтично путовање испуњено спортском лепотом и несташлуцима.

Чари дворанског рукомета Каћани су осетили пре 29 година, када је отворена хала Југовић, коју је, после 23 године, одменила спортска лепотица, дворана Храм, рукометно светилиште, место на којем се, испод хришћанског знамена крста, људи клањају – рукометној лопти.

Много Каћани воле свој Југовић. Пазе га и поштују, негују и хране љубављу, уздижу када је најтеже, верују у њега када је најпотребније. И све то на јединствен начин, који представља најплеменитију синтезу клуба и његових навијача, оличену у легендарном слогану – Каћ је село мало, за Југовић све би дало ! Некада су Каћани, пре утакмице, бацали петла на центар игралишта, да би, укорак са временом, прешли на друге методе навијања.

Још пре четири деценије, на бетонском игралишту на Сигету, паљбом из трешњевог топа прослављани су голови момака у плавим дресовима. Ко да заборави то романтично време када је Бора Јовић, попут славног Вајсмилера, стављао главу у буре, смештено тик поред игралишта, а онда израњао, несвакидашњим покретима стварајући саиграчима гол прилике, а противницима главобоље. Још и данас се препричавају подухвати локалних трговаца, који су вршљали по селу и одвајали по вагон жита да би сачували свој Југовић. Почео је то да ради Бата Парипов, а, у неком другом времену, на себи својствен начин, наставио Драгомир Радукин, популарни Драшпика, који је због Југовића спавао отворених очију.

Када су Каћани 1974. године ушли у другу савезну лигу, бригу о клубу, заједно са Драшпиком, преузео је један од његових оснивача, Милош Лончар – Мића, алфа и омега овог спорта у некадашњој Југославији и шире. Четврт века овај неуморни привредник већи део свог времена посвећивао је Југовићу. А онда, када су почели да дувају неки нови ветрови, и када се Југовић нашао у најтежим тренуцима у својој богатој историји, на његово чело стао је Гојко Куновац, угледни привредник, који борави у Шведској, а истинску лепоту живота доживљава у свом Каћу.

А између ових неимара Југовића стоји мноштво Каћана који су, макар и дамарима, дували у плаво – бела једра, на рукометном мору које је знало бити итекако неповољно за пловидбу. Легендарни капитен Југовића, Пера Гавриловић, истински спортсмен и велики боем, иако свестан тешке болести, последњу годину живота провео је у борби да његов клуб сачува снагу и лепоту. И када умиру, Каћани су свесни да се њихов живот наставља у Југовићу.

Поклоници лепоте у спорту склони су тврдњи да је племениту спортску крв у каћки рукометни клуб, одмах на почетку, убризгао козак са Дона, Феодор Ијевљев – Феђа, чији је отац, сплетом чудних историјских околности, доспео у Каћ. Феђа је једна од најлепших неисписаних спортских бајки, боем чији је живот прерано окончан, у време када је нестајалa и онa великa Југославиja.

Велики Југовић почео је да се ствара далеке 1979. године, када се у Каћу обрео леворуки бомбардер Златко Новак, прва значајнија инвестиција каћких спортских занесењака. Десет година касније стигао је млади, а већ трофејни тренер Бранислав Зељковић, родоначелник каћке рукометне академије, човек који је, попут доброг музичара, знао да компонује ноте по вољи својих суграђана. А са собом је из Црвенке довео сјајног организатора игре Ђурађа Трбојевића, рукометног Мирзу Делибашића, који је у Југовићу, у 33. години живота, поново постао репрезентативац Југославије.

Тешке ратне године, када су Срби из Босне стизали у Каћ као верници у Јерусалим, Југовићи су проводили у стварању младих играча и грађењу спортске тврђаве коју данас у свету ословљавају са  Рукометна академија. Замислите, у малом Каћу стасале су спортске величине, попут : Драгана Шкрбића, Горана Арсенића, Ненада Перуничића, Миодрага Вујадиновића, Марка и Милорада Кривокапића, Тихомира Додера, Светислава Веркића, Милана Мирковића ... и највећег међу њима, Арпада Штербика, каћког Војводе, који чврсто стоји на пиједесталу најбољих рукометаша света. Та спортска институција, по имену Југовић, пре пет година, једина у Савезној Републици Југославији, освојила је европски трофеј, Челенџ куп.

            А традицију каћких рукометних мађионичара настављају Добривоје и Жарко Марковић, Рајко Продановић, Лазар Стејин и још низ других талентованих дечака, који из дворане Храм излазе у поноћ. Овдашњи љубитељи рукомета воле да понове мисао – Најлепше се осећамо када у Југовићу видимо неке нове клинце на путу до спортских звезда. Зато су Каћани, поред играча, афирмисали и велики број стручњака. Овде су тренерску каријеру започели Зоран и Горан Куртеш, Драган Врговић, Душан Мирковић, Ђурађ Трбојевић и Миле Зечевић, а стицај околности омео је Љубу Обрадовића да несвакидашњи спортски темперамент крунише трофејима у Југовићу. Млади тренер Владан Јордовић често пута изговори реченицу – Нигде, као у Каћу, не можете да доживите такву и само рукометну атмосферу.

            У овом клубу, учећи рукометну вештину, стасавале су генерације интелектуалаца. Књига никада није била у другом плану, још од времена Васе Чавића, преко Болета Баришића и Зорана Лончара, до Душана Тодоровића, интелектуалне перјанице садашње генерације каћких рукометаша.

            Својевремено успешни председник Југовића, Никола Радовић, сада у миру пеца на речици Јегрички. А када га упитате за рукомет, само прозбори – Можете да навијате за Звезду, Партизан, Ловћен ..., али онај други клуб у вашем срцу зове се Југовић. Зато и не треба да чуди што је рукометни заљубљеник, Мићан Вучковић, после победе својих љубимаца на крају првенства, приредио ватромет који су видели још само Београђани, у октобру '44., у тек ослобођеној престоници.